Đorđe Bobić

Ako se tvrdi da Beograd ima dušu, nije daleko od pameti da se onda u daljem potvrđivanju dođe i do toga da ima i telo, grad se tada iskazuje i pokazuje kao biće, u beskonačnom broju raznih bića, ovog puta neka je ljudsko, na primer. Nije neispravno, razvijajući dalje temu, zamisliti virtuelnu situaciju u kojoj se Beograd poistovetilo sa dečakom rođenim u Beogradu, gde odrasta i dalje čini svoj život, nigde drugde osim tu oko dve reke. Dečak Beograd, što mu je i kršteno ime, je iz stamene vrlo građanske Beogradske kuće, uzorno školovan sa svim pratećim prilozima, časovima stranih jezika, muzička škola, atletika za poneti da se ne zapati, časovi oratorstva i kulture ponašanja a sve sa ciljem da jednom kad doraste prihvati ulogu sledbenika u unapred prihvaćenom porodičnom Generalnom planu. Tako je moralo biti jer porodični građanski pedigre je besprekoran, pretci su respektabilni građani odvajkada i ni mrlju na prošlost nisu namakli, osim onoga što se nije moglo izbeći u uzbudljivoj i napetoj istoriji grada punoj izazova čemu se ni disciplinovani urbani žitelj ne može ili nije mogao odupreti. Životopis dečakov je unapred obojen ružičastim tonovima, tako je i počelo, hodanjem trasama u planu obeleženim.

Dalje →

Pre tri godine (aprila 2008 godine) objavio sam Beogradsko lice na ovom mestu, sada sam ga nanovo pročitao i dopao mi se, pa eto ... opet ...

Beograd je grad i ima svoje lice, ali ne jedno; mnoga lica čine to beogradsko, gradsko lice, i njih ima onoliko koliko je nas u njemu, i naravno da se sva ta lica međusobno razlikuju. Postoji ovde, među nama, i neka vradžbina odavnina, koja sva ta gradska lica ujedinjuje, ali ne tako da se pretvore u jedno, globalno lice, već da svako ostane posebno, pa kada neko sa strane dođe i vidi, odmah može da prepozna da se radi o Beogradu i Beograđaninu. Ujedinjujući lica grada i svih beograđana, ta vradžbina ima sposobnost da sačuva osobenost svakog od njih, ma kakva ona bila.

Ima Beograd i svoje tajno lice; niko do sada nije priznao da ga je video. Ipak, ono postoji u slučaju kada ga svako od nas vidi za sebe i u sebi, i veoma je važno da ga, kada ga vidi, sačuva za sebe ili za onoga koga voli.

Može se pomisliti da se ovde govori samo o licu grada sa razglednica, licu pored koga svakodnevno prolazimo i u kome smo, pa ga od čestog viđanja i gledanja više i ne primećujemo. Ako beograđanina iznenada upitate koje je boje fasada Narodnog pozorišta, može se desiti da se zbuni i da zbog toga bude neraspoložen. Zato je ovo priča o onom licu grada koje postoji unutra, u svakom građaninu ponaosob, koje je sasvim nematerijalno i koje se ne može opisati geometriskim slikama, dimenzijom ili bojom. U Beogradu je to lice sasvim drugačije nego u drugim gradovima. Prostori grada, ali i svaki detalj u njemu, imaju lice samo ako ih njime obdare beograđani. Zato ambijenti i zgrade, pa čak i travnjaci, menjaju svoje lice zavisno od toga ko ih posmatra i kakvog je raspoloženja posmatrač. Grad Beograd i sve što je u njemu, i zgrade i reke i drveće, imaju zapravo onoliko lica koliko je beograđana voljnih da ih gledaju. Ako ih niko ne gleda oni postaju bezlični i u stvari ne postoje.

Dalje →

Zaštita Beogradskog gradskog nasleđa je, kao što metropoli dolikuje, organizovana putem službe - institucije koja se brine o prošlosti grada - u ovoj priči, posebno, o urbanoj matrici i arhitekturi. Tako su mnogi krajevi grada i zgrade pod njihovom paskom, pa je gradska istorija tu zabeležena, neki put i zaustavljena, i može se u šetnji gradom čitati njegova prošlost i način kako je Beograd nastajao. Ne radi se samo o starim, nekada davno izgrađenim prostorima, štite se i novi delovi, Novi Beograd na primer, jer nije moguće ustanoviti tačno vreme koje određuje kada istorija nekog gradskog kvarta počinje ili se neki period završava, ili kada će nešto sasvim novo nastati. Institucija zadužena za zaštitu radi svoj posao, brižno i u skladu sa pravilima, tu je, naravno, i prisutna istina o tome da se život neki put ne može striktno tumačiti na taj način, isključivo pravilima, pa usled toga slede i mnogi nesporazumi.

Dalje →

U početku je bilo samo more. Panonsko, a tako je nazvano tek kasnije, onda je oteklo u drugo more, Crno pravo kroz Đerdap, ostale su ovde dve reke i ušće jedne u drugu, ravnica i brda oko njih pa je tako nastao i Greben koji je u vreme Panonskog mora možda bio i ostrvo. Na vrhu Grebena iznad Ušća započeto je pravljenje grada na mestu gde su vizure dopirale daleko, odakle se mogao sagledati neko ko dolazi sa dobrim ili lošim namerama. Dolazili su mnogi, osvajali to mesto, ostajali neko vreme pa ih drugi poterali ali svako je ostavljao po nešto kao uspomenu i beleg bivanja na vrhu Grebena od čega se sada sastoji istorija Beograda. Tako je bilo odvajkada ali je bitno ono događanje u tek proteklih hiljadu godina od kada se Beograd pominje a što je sve bilo i dogodilo se prvo na početku Grebena. Tamo na Kalemegdanu je prvi kamen uzidan, a onda kako su vekovi prolazili grad je zauzimao Greben, deo po deo i stigao vrmenom sve do Vračara. Greben je linija po kojoj je ukoričena i sastavljena gradska knjiga čije su stranice levo i desno od ove axis urbi. Na obe strane, po stranicama knjige ka Savi i Dunavu odvajaju se razni putevi i mesta kao u dobronamernog oktopoda, pa tako povezuju Greben sa rekama, okruženjem na drugoj obali i dalje, još dalje, sa vascelom planetom ....

Dalje →